Centralne banke su nas ponovo dovele na ivicu ponora

Nakon što je kolaps kalifornijske Silicon Valley Bank (SVB) stavio britanskog premijera Rišija Sunaka u poziciju da obećava novinarima da nema „rizika od sistemske zaraze“ pre samo nedelju dana, evo nas ponovo u sličnoj situaciji. Sada je pretnja još bliža kući: UBS, sistemski bitna globalna banka iz Švajcarske, u pregovorima je da preuzme ceo ili deo svog direktnog nacionalnog rivala Credit Suisse, a u dogovoru posreduje prilično očajna švajcarska vlada.

Iznenadni pad depozita u SVB-u bio je dovoljno loš. U pitanju je jedna od najvećih američkih banaka koja je propala u više od jedne decenije. Credit Suisse je u sasvim drugoj ligi – jedna od samo 30 banaka širom sveta koje su klasifikovane kao sistemski važne globalne banke. Već postoje znaci upozorenja da bi švajcarski bankarski merdžer mogao da ugrozi hiljade radnih mesta u City-ju u Londonu. UBS je takođe jasno stavio do znanja da ne želi da preuzme pune obaveze Credit Suisse-a, tražeći od švajcarske vlade finansijske garancije. Problem je, naravno, u tome što bi kombinovani bilans spojene švajcarske grupe bio mnogo veći od švajcarskog BDP-a – što nije dobra situacija za malu zemlju u ranim fazama još jedne globalne finansijske oluje.

Iznenadni pad depozita u SVB-u bio je dovoljno loš. U pitanju je jedna od najvećih američkih banaka koja je propala u više od jedne decenije. Credit Suisse je u sasvim drugoj ligi – jedna od samo 30 banaka širom sveta koje su klasifikovane kao sistemski važne globalne banke. Već postoje znaci upozorenja da bi švajcarski bankarski merdžer mogao da ugrozi hiljade radnih mesta u City-ju u Londonu. UBS je takođe jasno stavio do znanja da ne želi da preuzme pune obaveze Credit Suisse-a, tražeći od švajcarske vlade finansijske garancije. Problem je, naravno, u tome što bi kombinovani bilans spojene švajcarske grupe bio mnogo veći od švajcarskog BDP-a – što nije dobra situacija za malu zemlju u ranim fazama još jedne globalne finansijske oluje.

Nije teško identifikovati krivce za ovu sporo-odmotavajuću krizu. Preterano samouverene centralne banke i regulatori, uvereni u svoju božansku moć da upravljaju svetskom ekonomijom i čuvaju je od opasnosti, ponovo su nas doveli na ivicu ponora.

Iako pojedinačne banke zaslužuju da se suoče sa posledicama svojih investicionih odluka, a direktori, akcionari i vlasnici obveznica su na kraju odgovorni, bilo bi previše lako fokusirati se samo na njihove greške. Arogancija finansijskih regulatornih organa pomogla je da se situacija pogorša.

Neposredni uzrok nevolje banaka je nedavni porast kamatnih stopa. Federalne rezerve u Americi sprovode godišnje testove na stres bankarskog sektora kako bi se učesnici na tržištu bankarskih usluga ponašali odgovorno. Prošle nedelje se pokazalo da u protekloj deceniji ovi testovi nisu adekvatno procenili kako će se banke snaći nakon naglog i oštrog rasta kamatnih stopa.

Uticaj ovih povećanja kamata je zatim pogoršan regulatornim sistemom koji je uveravao finansijske institucije da su državne obveznice kao što su američke trezorske obveznice najsigurnija moguća investicija. Cene obveznica padaju kada stope rastu, ostavljajući sve institucije koja su poverovale u sigurnost ovih finansijskih instrumenata sa ogromnim nerealizovanim gubicima. Takva situacija može biti održiva, osim u slučaju kada je ove investicije potrebno pretvoriti u gotovinu u veoma kratkom periodu usled raznih eksternih pritisaka – npr. usled želje deponenata da povuku svoj novac iz banke. SVB je ekstreman primer upravo ove situacije.

Porast kamatnih stopa koji sada izaziva haos na finansijskim tržištima je sam po sebi rezultat ranijih grešaka. Centralne banke su odlučile da nemaju drugog izbora osim da deluju nakon što je inflacija naglo izmakla kontroli u toku 2022. godine. Naravno, rat u Ukrajini je nesporno bio dodatni ekonomski šok. Ali najveći krivac je ponovo bio napad očajničke domišljatosti iz epicentra. Ovog puta, u pitanju je bio fiskalni stimulans koji je pokrenut tokom covid-19 pandemije. Širom sveta, skoro 11 triliona dolara je upumpano u sistem: neverovatnih 10 odsto globalnog BDP-a. Nije ni čudo što su se globalni ekonomski sistemi borili da se prilagode nakon toga.

Niti je ovo početak priče. Živimo u svetu Alise u zemlji čuda lakog novca od 2008. godine ili, verovatno, od vremena kada je Alan Grinspen bio Fed guverner. Kvantitativno popuštanje i nulte kamatne stope držale su globalnu ekonomiju na aparatima skoro deceniju i po. I u ovoj krizi, kao i u onoj globalnoj koja je otpočela 2008. godine, agencije za rejting su pokazale da spavaju za volanom. Postavlja se pitanje kako je tako malo njih shvatilo očigledno: kamatne stope koje padaju takođe mogu i da rastu, i to veoma brzo? Od kada su to ukinuti bazni zakoni finansija i ekonomije?

Lažno poverenje regulatora rađa nestabilnost. Kamatnim stopama treba dozvoliti da se normalizuju sa svojih veštački niskih nivoa kako bi mogle da igraju svoju odgovarajuću koordinacionu ulogu u slobodnoj ekonomiji i pomogle efikasnu alokaciju kapitala. Ipak, u krhkoj i veštačkoj situaciji koju su stvorili bogovi centralnih banaka, svaka kriza proizvodi inicijative od strane centralnih banaka i sve inicijative proizvode nove krize.

U nekom trenutku moramo da prekinemo lanac neuspešnih intervencija i da priznamo granice moći centralnih banaka.